Osetim tako neki tup osećaj u stomaku, kao da sam zaklala nekog, a zapravo sam samo želela najbolje za sebe.

Mozak nam se formira još dok smo klinci, poprimamo obeličje svih ljudi koji nam dolaze u život, što pozitivno, što negativno.

Ali kada doživljavaš da se tvoje emocije ne uvažavaju, počneš ozbiljno da misliš o svoj postojanju. Zatvoriš se u sobu i navikneš biće da sada ove sekunde niko ne misli o tome kako se ti osećaš, jer postoje bitne stvari koje treba da se završe.

Posle hodaš kroz život tako spuštene glave – nalaziš momke kojima nisi bitna, odlaziš u neki vid zavisnosti jer ti je potreban neki osećaj zadovoljstva i prihvatanja. Ili se uništavaš od posla i učenja jer je tako lakše, nego shvatiti realno koliko si neibtna osoba.

Onda zavoliš da druga osoba oseti patnju, nego da kažeš šta ti je. Upadaš u svoje misli i samo počneš da pretpostavljaš, dok mozak iznosi još neku rečenicu zbog koje ti je ugrožen život.

”Kako možeš da kažeš da ti je potrebno više zajedničkog vremena sa njim? Šta je sve uradio za tebe, a ti još hoćeš i život da mu skraćuješ”

”Ne možeš sebi to da kupiš. Ko si ti da trošiš pare na te gluposti?”

”Svi drugi su bolji od mene, nikad neću biti to što želim”

Da li čuješ svoje misli koje su naučene na malo i nedovoljno? Zastani na sekund i lepo se zagledaj unutra. Videćeš sebe malu kako samo traži ljubav i pažnju, ali se plaši da ne izgubi tog nekog.

Samo što jedina osoba koja ovde gubi si ti.

Jedina osoba koja neće spavati večeras si ti.

Jedina osoba koja je ovde povređena si ti.

Zašto bismo igrali na malo ako želimo više i bolje za sebe? Zašto je loše misliti da je strašno želeti kvalitet? To je glupo uverenje koje ti ne da da se izraziš onako kako je tvojoj duši potrebno.

Ali fora je u tome što nikada nije do tih ljudi, nego do toga koliko sebi dopuštaš i koliko si spremna da se izboriš za ono što želiš. Mnogima je lakše da se povuku po strani, prebace u mentalitet žrtve, nego da budu realni – da, ovo ja sebi dopuštam. Da, nemam ovo zato što ne želim da pričam naglas, nego ostajem u svojim mislima.

To ostajanje u mislila je u liniji sa osećajem niskog samopouzdanja. Što volim kada sebi kroz pisanje odgovorim na neko pitanje, hah.

Tvoja i moja dužnost je da imamo sve što nam je potrebno jer na taj način pružamo svetu sebe onako kako treba da pružimo. Glupo je jedino gušiti svoje želje jer mozak kaže to i to. Nije ni malo glupo danas ne izaći sa nekim ako ti nije do toga.

Tvoja energija je bitna, ti si bitna. Sve ostalo ne postoji jer svako svoj svet pravi na osnovu svoje percepcije.